Fontana od kamena

Vodopad_Krčić_Knin_KrkaIspred mene je gomila različitog kamenja, gledam u njega i tražim pogledom baš onaj koji će biti postavljen kao prvi na novoj fontani koja već ima svoj put i mesto iako još nije završena. U glavi mi još nisu ni jasne slike kako će ta fontana da izgleda, ali znam da je moram izraditi i znam gde će sutra stajati i kome će njen žubor vode razgaliti svakodnevnicu. Posuda fontane je pripremljena i voda u njoj će sutra biti i ogledalo i nemirna površina u koju pada voda sa visine prskajući nemirno vodene kapi po njenim zidovima. Pamtim jedan vodopad, mali ali veliki u svojoj lepoti – Krčić na reci Krki pored Knina. Prisećam se kamenja niz kojih se sliva voda i lomi u milion kapljica, tražim u gomili mojeg kamenja takvo slično da bih ga ugradio u novu fontanu, još uvek bezimenu. Najzad, ovoj fontani ime nije ni potrebno. Stvara se iz sećanja i ona ne bi imala samo jedno ime... Moje ruke počinju da rade, preturam po kamenju i pokušavam da prepoznam i uklopim   onaj pravi na sledeći kamen. Voda mora da klizi iako se svom silinom stropoštava niz oštro kamenje dinarskog krasa. Kako tu silnu vodu odjednom umiriti kao što ona iz Krčića pada u mirnu i kao suza čistu Krku? Nije lako bez sećanja. Trebam se vratiti malo i u prošlost koja polako bledi ali ono najsjanije ostaje. Da li sam ja kod naših dugih šetnji zaista gledao u vodopad ili u nju? Da li su kapi vode na njenom licu dok smo stajali pred vodopadom bile samo deo njegove eksplozije vode? Šta se desi kada se šetnje do vodopada završe, kada ih više nema i kada ostaje samo sećanje? Kako sada napraviti tu fontanu koja bi vratila deo tog vremena i sliku nekada davno viđenu i koja traje u nama? Kako napraviti fontanu od kamena koji nije iz Krke ispod Krčića? Kako će voda u fontani žuboriti kada to nije voda iz onog nestvarnog kutka u prirodi koja nastaje sa snega sa Dinare? Da li sećanja i snaga želje i volje u mojim rukama od mene mogu napraviti za alhemičara koji će sva sećanja iz prošlosti materijalizovati i stvoriti taj jedinstveni predmet koji bi trebao da krasi jednu sobu, da i nju seća na jedno prošlo vreme? Da kroz žubor vode u daljini možda čuje i moj glas koji je doziva... I voda priča, voda i peva, treba samo pažljivo slušati. Pronaći ću kamen koji će stvarati glasove kada voda teče preko njega, i drugi kamen, i treći... da svaki bude takav, da to bude fontana od kamena koja priča i koja peva neku staru priču i staru pesmu. Da priča sve ono što nije ispričano jer su šetnje do Krčića prestale brzo, da priča kako je moglo biti...

Fontana_TeresaI prošli su dani i neke neprospavane noći, uz muziku koja podseća na vreme o kojem govorim i pišem – fontana je skoro izrađena. Postavio sam je na malo postolje pod suncem i voda je počela da teče... to nije Krčić i to nije Krka, niti će fontana biti u Kninu! Ostaje mašta, ostaje sećanje, ostaje nada da će moje ruke u nju utkati malo prošlosti koja će joj dati malo od svega toga da njena voda zasija punim sjajem. Samo želim da ova mala fontana od kamena što duže bude na jednom mestu. Predugo se putovalo, bez pristanka i prestanka, bez volje, na silu, tamo gde nije naše, tamo gde je sve strano, tamo gde smo upoznavali nove ljude, koji nas nisu razumeli, tamo gde smo uvek stranci... I na kraju, negde treba ostati, do kraja. I na kraju, neka ova kamena fontana bude ono što spaja prošlo vreme i sadašnje. Dodir kamena kada sam sklapao fontanu i dodir kada se sa nje bude čistila prašina oživeće nešto. Kamen će osetiti te dodire različite a nekada bliske kao dodir jedne ruke, a koliko će sve to da traje, sećanje na primer... možda koliko i kamen na fontani.

Večno!

Autor fontana: Zlatko Jorgić, 16 april 2015 godine.